“The Crowd is Untruth”

„It is touching, the way
they’ll ignore
a whole family of
prominent objects
simply to plumb
the deeps of an eye
in it’s hollow of
shadows

This is no time for the
private point of view“
Sylvia Plath

Načini da se određeni objekti (prikazi određenih objekata) ignorišu, izjednačuju se sa brojem objekata, previše doslovno shvaćenih; shvaćenih previše pogrešno, previše šareno i nemarno. Ono što crtam dolazi iz najopširnije i nikad prevaziđene potrebe da opišem ono što me okružuje, da poistovetim svoje biće sa telima i značenjima „stvari“ koje i ja sama okružujem, sa namerom ili bez namere, sa gađenjem ili neopravdanim dopadanjem.
Dugo sam razmišljala o značenju ovog sitnog bezukusnog života, koji uprkos svemu volim više nego sebe- osobu koja ga živi. Na kraju svakog neodgovorenog pitanja –Zašto?-, nailazim na prazan prostor ispred upitnika, koji se ne da ispuniti. Dok odgovora nema, živi se. Živi se opasno, živi se ogoljeno i zrelo, živi se surovo i spretno u jednom sirovom dobu, u jednom žilavom vremenu gde je svaka granica sa prostorom- granica sa nepojmljivim.
Da li je prostor u kome sam ja po ičemu sličan prostoru u kome je osoba do mene?
Nije, jer moje granice su potpuno drugačije od granica drugoga. Prostor u kome sam je drugačije doživljen od strane mene, kao što je prostor u kome sam doživljen drugačije od svakog ponaosob ko me poznaje i vidi svojim umom gde sam.
Način na koji razmišljam o određenim granicama, sužava ili širi moj vidik, skraćuje ili produžava liniju do koje treba da hodam da bih prešla na naredni problem. Problem koji ostaje i koji jeste i koji je bio i biti će bit mojeg postanka, mojeg života i mojih ostataka nakon što se moje telesno spali, jeste ono „pitanje o prapostanku“, -zašto?-.
Francesca Woodman u svom poslednjem pismu piše nešto što ja nisam umela da izrazim rečima, koliko god se trudila nikada nisam mogla, nisam smela da probam da rešim problem koji predstavlja mene kao budućeg „umetnika“. Ne volim tu reč –umetnik-. Previše je svečana za nekog ko skuplja ostatke svojih naricanja, svojih obmana, svojih priviđanja i čiste strasti koja se i prva najiskrenije iznova slama. Previše je svečana za nekoga ko se krije iza zidova tuđih umova da ne bi dozvolio gađanje rečima, da se ne bi ogadio o svoje psovke ili sopstvene osude.
Poslednji zapis iz dnevnika Francesce Woodman:
„This action that I foresee
has nothing to do with melodrama.
It is that life as lived by me now
is a series of exceptions…
I was (am?) not unique but special.
This is why I was an artist….
I was inventing a language for people to see
the everyday things that I also see… and show them something different.
Nothing to do
with not being able „to take it“ in the big city
or self doubt or because my heart is gone.
And not to teach people a lesson.
Simply the other side.“

Ne radim ovo da bih ljude učila nečemu. Pa sebe ne mogu naučiti ničemu, podupirem se porazima. To mi je prva strast. Podupiru me stanja neobazrivosti i stanja prenaglašene uplašenosti. Dugi minuti kada disanje prestane, a najdalji i najdublji zvuk koji čujem dolazi pri treptanju. Najzad, ne bih imala šta da naučim ljude, a i da imam i da znam kako, ne bih to uradila. Previše isticanja proizvodi bljutavost, onu bljutavost koju proizvode lekovi kada ih pritisnem jezikom na nepca. Tope se polako, sve vise bljutaviji, nikako da puknu, nikako da im se tela rasprsnu. Bilo bi me briga da li će da proizvedu eksploziju u mojim ustima, bilo bi me briga da li će im neplodne oči prsnuti kao jajnici.
Imala sam čekić i njime pokušala da polomim glavu samo jednom leku.Vratio mi je udarac u stomak. Sada hodam sa (za kaznu) po tri leka u stomaku na svakih trinaest minuta.
Vidim ih iza i ispred sebe, obešene dugim koncem pričvršćenim za nešto nevidljivo, jako iznad mene. Ispred i iza stoje, mirni, kao da me kriju od nekoga ili nečega, kao da mi spremaju iznenađenje. Nekada pokušam da se proguram kroz tu gomilu ničega, ali nagazim na bodlje reči “Gomila je laž”. I tada ostanem kao zamrznuta na tom mestu, nebitno da li mi je bodlja u mesu tabana ili ne. Ako krenem napred, krenuću u laž, ako krenem unazad, vratiću se u laž. Čekam da mi šake progovore, da kolena zasmrde na kiselinu, da se želudac prevrne i zapali.
“Gomila je laž”, a ja, samo jedna jadna jedinka, osećam se tako lažno. Nejasno. Međutim, kada mi ova reč “jedinka” previse odvuče pažnju, shvatim da ja nisam nikakva jedinka. Ja nisam jedna i nemam ništa što bih nazvala isključivo svojim. Sve što bi ograničeni nazvali “mojim”, iscrpila sam iz okoline, iz svog okruženja. Ali opet, to nije moje okruženje. To je svačije okruženje. Ove sekunde lekovi su u meni; kada ih progutam, sa mnom će biti gotovo. Naredne sekunde, lekovi su popijeni od strane 747693 osoba.. Trenutak kada postanem horizontalna, neće me podsetiti da se nadišem. Taj trenutak će me nadmašiti, prevariti. Trenutak će provući konce kroz moje pore i zašiti ih. Previše otvorenih pora znači previse razmišljanja. Previše lekova. Laži. Previše laži. Najzad, previse konca je u mom telu, pore su se upalile, nabubrele, osećam se zarazno, kao lek, belog lica i bele kose. Umesto što pijem lek, treba izmisliti lek za mene, kao za bolest.

a whole family of prominent objects I

a whole family of prominent objects I

mirrors

mirrors

a whole family of prominent objects II

a whole family of prominent objects II

 a whole family of prominent objects II

a whole family of prominent objects II

 a whole family of prominent objects III

a whole family of prominent objects III

IMG_5079.JPG

IMG_5023.JPG

Artworks (c) Ana R.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s