Svakodnevnica

 

АНА3

Crnom četkom povučem crvenu liniju

Progovorim

Prohodam

Dočepam se tvojih reči

Njegovog pokreta rukom

I padnem na vaše noge

Ne postoji ni jedna prečica do lepote

Iako mi stopalo nagriza senka

Sopstvenog koraka

Ne postoji ni jedna poznata prečica do

Savršenog crteža

Do savršene misli o savršenoj boji

Vi ste ovde moja prečica

Do zemlje

Do poljupca kiselog

Prljave kiše i staklenog jezera

Na kome ležim

I čekam

Da glasno propadnem i zavrištim:

Ovo je prečica do mene!

 

Svi prostrani i mrtvi crteži

Ujedinite se

Ako njegovo jutro

Preživi svoju smrt

Mrak će te dočekati razumno

Ako tvoje jutro preživi svoju smrt

Kao što ti razumno dočekuješ jutra

Sklupčan u gnezdu svojih roditelja

Dok ti izmišljam novo ime

Novi broj zuba

I pravim jastuke od svojih bolesnih jajnika

Probudi se!

Dosta si umirao.

Provučem nogu

Kroz troglavi krevet

Zacvilim

Zaurliknem snagom

Hiljadu žutih okeana

Provučem te kroz stozubi jastuk

I ušijem u obliku

Imena tvoje lobanje

Obraćam ti se!

Poslušaj

Istu reč

Isto obećanje

Isti glas

Zamisli me jasno

Kao što vidiš

Crnu večnost

Iza ispred i u sebi

Moj osmeh

Obešen koncem o

Nebo

Je privremen

Crvenom četkom

Veličine nula

Povučem crni potez

Po rastegnutoj koži tvog nosa

A onda posečem bore na kolenima

Svet me ionako neće

Vratiti hladnu umrlom cveću Svet

Neće primetiti kako kopam Zemlju

Ispod zemlje

Kako lučim med ispod

Jezika

Kako beonjače pakujem u otvorene pore na tvom nosu

Ovih dana jedva nateram sebe da zaspim

Drži me budnom Misao

Paralelna sa crtežom saća na zidu

Koju prsti na nogama zatežu između sebe i cepaju

Crvenim osmehom

Dodirnem granicu slikanja sa snom

Progovorim
Zaćutim

Prohodam

Padnem

Zaspim

Tvoje obamrle reči

Dočepaju se mog vrata

A njegove šake neprobuđenih plavih očiju

 

*predmeti zla*

АНА3

(c) Ana R.

I tear myself from the window and stumble across the room; I glue myself against the looking glass. I stare at myself, I disgust myself: one more eternity. Finally I flee from my image and fall on the bed. I watch the ceiling, I’d like to sleep.
Calm. Calm. In can no longer feel the slipping, the rustling of time. I see pictures on the ceiling.
First rings of light, then crosses.
They flutter.
And now another picture is forming, at the bottom of
my eyes this time. It is a great, kneeling animal.

Jean Paul Sartre “Nausea”

The Arrival of the Bee Box

IMG_20170404_194620.jpg

 

I ordered this, clean wood box
Square as a chair and almost too heavy to lift.
I would say it was the coffin of a midget
Or a square baby
Were there not such a din in it.

The box is locked, it is dangerous.
I have to live with it overnight
And I can’t keep away from it.
There are no windows, so I can’t see what is in there.
There is only a little grid, no exit.

I put my eye to the grid.
It is dark, dark,
With the swarmy feeling of African hands
Minute and shrunk for export,
Black on black, angrily clambering.

How can I let them out?
It is the noise that appalls me most of all,
The unintelligible syllables.
It is like a Roman mob,
Small, taken one by one, but my god, together!

I lay my ear to furious Latin.
I am not a Caesar.
I have simply ordered a box of maniacs.
They can be sent back.
They can die,
I need feed them nothing,
I am the owner.

I wonder how hungry they are.
I wonder if they would forget me
If I just undid the locks and stood back and turned into a tree.
There is the laburnum, its blond colonnades,
And the petticoats of the cherry.

They might ignore me immediately
In my moon suit and funeral veil.
I am no source of honey
So why should they turn on me?
Tomorrow I will be sweet God, I will set them free.

The box is only temporary.

Sylvia Plath


drawing (c) Ana R.

no more home nomorelove

IMG-20161227-WA0017.jpeg

Календар је савио листове на пола
питам које је моје стабло
јер не разазнајем биљку у себи

Со је пчелињи шећер
питам зашто сам ја горка

Питам о чему се ради
када неко умре
и
могу ли прекрити сољу
те бескрвне шаке и зелене нокте
могу ли се придружити испод сланог покривача
могу ли једном и ја постати стална
и слана

Могу ли бити, далеко од корења
далеко од цветања и сушења и опадања
стална монотона и слана

Не знам о чему се ради
када неко умре
али желим венама обавити језике соли
желим да се не зовем и не стидим
свог гласа

Не знам зашто ми брани
да будем постојана
зашто ми брани да обележим
да осмислим и то затрпам укусом вечног трпљења
и стајања

Не знам зашто ми брани да лежим
када ми се насмејао и у тренутку заузео положај
свеца

Од тада га нисам видела ни чула
И од тада га нисам успављивала

Потребан је животни век биљке
да ми се он врати

Потребни су вода, ватра и со
да одледе беживотност

Потребно је да не бежиш

Једном ћу те свакако стићи
и наћи
и полити те поленом

Сетити да је ово небо
крило матице

Да се нисмо родили из утробе жене

Већ нас је једна пчела носила у себи,
а онда смо њеним грехом изашли у свет као отров.

For a time, I believed not in Art nor God nor Hell, but in Salt

-IN HONOR OF THE SALT-

08.11.2016

MediterraneanSeaSalt.jpg

microlabgallery.com

°“As one who sees in dreams and wakes to find the emotional impression of his vision still powerful while its parts fade from his mind – Just such am I, having lost nearly all the vision itself, while in my heart I feel the sweetness of it yet distill and fall.”

°„To get back up to the shining world from there
My guide and I went into that hidden tunnel,

And following it’s path, we took no care
To rest, but climbed: he first, then I- so far,
through a round aperture I saw appear

Some of the beautiful things that Heaven bears,
where we came forth, and once more saw the stars.“

Sve se to dogodilo jednom
davno
Sve je to doprinelo da
se prošlost očisti
Sama od sebe
Da vreme prebledi
a zemlja zaćuti.

Mrak me kroz vodu
vodi do mesta
U kome jeca misao o onome što sledi
i dan pričešće soli sprovodi.

Moja snaga je mirna
i slana
Moje nokte vetar slama
i zenica u oku je plava i pokorna
Predana tišini u koju zure
mrtvi slikari soli
i slane zore.

Ono što najviše privlači
jeste obećanje da ćeš biti odvučen
Da si uništiv
ali ne zapaljiv
ali ne ispariv.

So u kojoj sam zaspala nije nevina. Ona nikad nije iskrvarila, nije se saplela o vetar, nije poželela da ostane večno u jednom mestu. Ova so nije nikada čula,
nikada videla
nikada znala.
Ipak, so bi trebalo početi stavljati umesto tačke na kraju rečenice. Ne želim više da pišem niti da mislim. Za početak treba progovoriti. Za početak treba smisliti ime. Izgovoriti ga dovoljno jasno. Uplašiti imenom. Presvući se imenom. Postati ime.
Jedne večeri odložila sam ime, postala bezimeni deo soli. Pala sam u vodu, ali izašla sam neslana. Čula sam kako laž o mom bivstvovanju odjekuje tunelima od soli, kako se umesto zemlje trese sa korenja od soli.
Šume soli su me preobukle u laž, naučila sam da se oblačim imenom. Svaki korak nagovesti naredni vlažni otisak stopala u zemlji od soli.
So,
so,
so,
so,
so,
so.
Želela sam da postanem so i zaboravim da imam telo žene.
Želela sam da napustim telo žene i postanem so.
Želela sam da zaboravim
zaboravim
zaboravim.

°„Soon you will be where your
Own eyes will see the source
And cause and give you
Their own answer to
The mistery“

Vrućina je
i fetus neba
lebdi iznad mene.

Usaglašavam prozirne misli
i svoj hod.
Hodam usaglašena
sa prostranim odjekom
oblaka
ispod materice onog iznad
onog nedostižnog.

Mlečni glas onog
koji se nikada ne smeje.
Podnosim _plavo_
(podnosim _crno_)
u toplom odjeku vatre
koju so ne boli.
U toplom odjeku ponosa.
U mlečnom stisku
bezoblične šake.

Moje su kosti kristalne
i žurim
da svaku učinim vrednom sebe.

U prostoru između
ulja i vode
Pretvaram ih u posnu laž na svojoj koži.
Hranim je žaokama
osećam je slanom aortom.

°“Now you know how much my love for you
burns deep in me
when I forget about our emptiness,
and deal with shadows as with solid things.”

Ležaću
i sa mojih će žaoka
telo lagati da živi.
Poštedeću pčele
Poštedeću so
Poštedeću sebe
istine o nerastvorljivosti
o metalima.

Otarasiću te svakog štetnog dejstva.
Učiniću te jednostavnom.
Agresivnom.
Ujedi pčelu
Ujedi vodu
Ujedi vazduh
Ujedi sebe soli

Laži o svom postojanju
Zasiti moju potrebu za tobom
Zasiti moju potrebu za vodom
Zasiti moju potrebu za životom.

Zašij me za sebe.
Soli.

Ovo je oda tebi.
Najbitniji rastvoru
u kome je nastao život.
Čistilištu tela
Paklu
i
Raju.
Slani Raju.


°Dante Alighieri, The Divine Comedy

PREDSTAVA

IMG_8202.jpg

(c) Ana R.

“ULOGA PREDSTAVE U PSIHIČKOM ŽIVOTU”


Mi ne zahtevamo da spoznamo da li je svaka nereflektovana misao dobila oblik predstave. Dovoljno nam je što smo konstatovali da je predstava kao neka inkarnacija nereflektovane misli. Predstavljajuća svest prikazuje određeni tip misli: misao koja se konstituiše u i kroz svoj predmet. Svaka nova misao koja se odnosi na taj predmet predstaviće se, u predstavljajućoj svesti, kao nova determinacija shvaćena na predmetu. Ali, naravno, ovde se radi samo o kvazi-shvatanjima. U stvari, misao se ne konstatuje na predmetu, već, radije, ona pokazuje predmet.

Ako se razvijanje jedne ideje odvija u obliku niza sintetički povezanih
predstavljajućih svesti,
iz toga će za predmet u predstavi proisteći jedna vrsta života.
On će se čas pojaviti u jednom vidu, čas u drugom, čas sa ovim određenjem, čas sa onim drugim.
Postoji jedan oblik predstavljanja suda
koji nije ništa drugo nego dodatak novih svojstava predmetu, praćen osećanjem da se rizikuje, da se angažuje, ili da se preuzimaju vlastite odgovornosti.
***
U percepciji, dakle, postoji nešto kao početak beskonačnosti predstava;
no one se mogu stvoriti samo po cenu poništenja perceptivnih svesti.
*
Zaključujući, možemo reći da predstavljajuće ponašanjepredstavlja posebnu funkciju psihičkog života. Ako se ovakva predstava javi, umesto jednostavnih reči, verbalnih ili čistih misli, to nikada nije rezultat naknadne veze: uvek se radi o globalnomstavu sui generis koji ima svoj smisao i korisnost.
Apsurdno je reći da predstava može škoditi ili kočiti misao, ili pak pod ovim treba shvatiti da
misao sama sebi smeta
sama se gubi u meandrima i okretima;
zato što, u stvari,
između predstave i misli nema suprotnosti
već samo odnos jedne vrste prema rodu.
Misao uzima predstavljajući oblik kada hoće da bude intuitivna,
kada hoće da svoje tvrdnje zasnuje gledajući na predmet.
*
U tom slučaju, ona hoće da upozna predmet pred sobom, da ga vidi, ili, još bolje, da ga poseduje.
Međutim, taj pokušaj gde bi svaka misao uostalom rizikovala da se zaglibi nikada ne uspeva:
predmeti su privučeni svojstvom nerealnosti.
***
Proističe da naš stav prema predstavi biva radikalno različit od našeg stava prema stvarima. Ljubav, mržnja, kvazi-mržnja, itd. kao posmatranje nestvarnog predmeta jeste kvazi-posmatranje.
***


    Žan-Pol Sartr, Filozofski spisi, Treći deo: Uloga predstave u psihičkom životu (III- Predstava i misao; IV-Predstava i percepcija)